+100%-

Ekocivilizacija: potreba da se razdvoji povećanje ljudske dobrobiti i upotreba resursa planete

Ekocivilizacija kao inovativan pristup i relativno nov koncept u našem društvu, priča priču o opštem padu tržišta koji stvara potrebu da se razdvoje povećanje ljudske dobrobiti i upotrebe resursa planete, kaže Jurij Đakomeli, osnivač i direktor „Giacomelli Media“ i osnivač Akademije za cirkularno poslovanje.

 

Ekocivilizacija predstavlja inovativan pristup i relativno je nov koncept u našem društvu – što on znači?

Opšti pad tržišta stvara potrebu da se povećanje ljudske dobrobiti razdvoji od upotrebe resursa planete. Prelaz na novu razvojnu paradigmu proizlazi iz opšteg neuspeha tržišta, što prepoznaje ekonomija životne sredine: globalni sistem proizvodnje i potrošnje datim skupom tehnologija koje se primenjuju početkom XXI veka, rezultira preteranim crpljenjem resursa, čime se čovečanstvo gura preko praga održivosti. Potreba za razdvajanjem ljudske dobrobiti od korišćenja resursa je imanentna. Ova promena kursa dovodi sve tržišne aktere do sve veće nesigurnosti, koja proizlazi iz negativnih eksternalija i dovodi do izmena u regulativi. Sveobuhvatno revidiranje regulatornog okvira u osnovi ide tragom Piguovog poreza, uzimajući u obzir sve tri dimenzije održivosti, koje se često označavaju kao „planeta, ljudi i profit“.

U tom kontekstu cirkularna tranzicija našeg trenutnog društvenoekonomskog sistema kontinuirano daje sve više mogućnosti preduzećima koja usvajaju načela održivosti i prolaze kroz procese cirkularne transformacije. Ovo treba razlikovati od preduzeća čije prakse potpadaju pod usko razumevanje korporativne društvene odgovornosti, reagujući na trend koji je nastao pod uticajem pukih „korektivnih“ mera ili kratkoročne usklađenosti sa regulativom, koja obično rezultira dodatnim troškovima u linearnim modelima poslovanja.

Nova paradigma razvoja predviđa drugačiji koncept industrijske organizacije, koji može da doprinese razdvajanju porasta trošenja resursa od uvećanja prosperiteta. Na nivou firme, oni koji odlučuju moraju promeniti svoje shvatanje toga kako se vrednost stvara u uslovima u kojima, u krajnjoj liniji, nijedno dobro nije besplatno i dostupno bez ograničenja, a relativna oskudica resursa zamjenjuje se njihovim apsolutnim ograničenjem. U takvim uslovima, u kojima se otpad teoretski smanjuje na najmanju moguću meru, dodatno bogatstvo se ne stvara akumulacijom – ili kontrolom nad resursima, već sposobnošću da se poveća efikasnost njihove upotrebe tako da se stvara ekonomska korist.

Na društvenom nivou smatramo da je ta nova paradigma evoluirala u novu „Ekocivilizaciju“. 

Promišljanje ekocivilizacije kao društvenog konstrukta dovodi do dve važne konsekvence. Prvo, pomaže nam da zamislimo željeno odredište sveobuhvatne društvenoekonomske i kulturne tranzicije. Često obećana promena zapravo izaziva osjećaj nelagode putovanja u nepoznato. Dakle, verovatnije je da ćemo na odredište stići ako delimo zajedničku viziju umesto da delimo samo borbu vezanu za napuštanje mesta na kom se nalazimo. Drugo, pojam jasno određuje civilizacijsku dimenziju promene paradigme. Ne radi se samo o tehnologijama ili ekonomskim politikama. To je jedan civilizacijski pomak kojem se ne možemo odupreti.“

Kako tehnologija – i komunikacija – mogu doprineti „novom“ svetskom poretku u smislu eko-civilizacije?

Pre svega, ako želimo da očuvamo svoja civilizacijska dostignuća za generacije koje dolaze, i u širem smislu da ih delimo, a radi se o stepenu slobode, zdravlja i ekonomskog blagostanja u kojima mogu da uživaju ljudi u mnogim razvijenim zemljama, neophodne su drastične inovacije. To podrazumeva usvajanje novih, radikalno boljih tehnologija od onih za koje je potrebna potrošnja fosilnih goriva ili vađenje „devičanskih“ materijala u potrošačkom modelu „uzmi-napravi-baci“. Taj prelaz podrazumeva proces koji zahteva učešće, a tu mediji igraju presudnu ulogu. Više nego ikad, mediji bi u takvom procesu trebalo da pruže edukaciju i saradnju, transparentnost i društvenu koheziju.“

 

Kako izgleda sprovođenje ekocivilizacije u poslovanju, a kako u medijima?

Dinamika održivog prelaza na „ekocivilizaciju“ zahteva diskurs na više nivoa. Iako firme i investitori sve više prepoznaju održive i cirkularne poslovne modele kao mogućnosti, a ne kao puke sugestije, ili čak dodatne troškove i rizike, to predstavlja samo jedan ugao gledanja na opštu promenu. Svi mi kao potrošači, građani, roditelji i učeći pojedinci, učestvujemo u ovoj tranziciji na mnogo različitih načina. Danas, u vremenima povezanosti i društvenih medija, svaka organizacija, pa i svaki svesni pojedinac, postali su mediji. Uspon kolaborativnih i angažovanih platformi predstavlja još jednu takvu pojavu. Rasprava je suštinski istovremeno i globalna i lokalna, sve vrste političkih ili drugih granica lako se mogu zamagliti.“

Kako trenutna kriza sa koronom utiče na implementaciju ove ideje?

Trenutna pandemija COVID-a deluje kao globalni akcelerator promene paradigme. Iako kratkoročno pandemija očigledno diktira stavljanje zdravstva na dnevni red, doprinela je i globalnom porastu svesti o međuzavisnosti i ranjivosti naših društvenih sistema i pojedinaca kao takvih. Prolazeći drugi talas pandemije sa gorčinom uviđamo činjenicu da nikakvo trgovanje nije moguće između ekonomije i očuvanja zdravlja i ljudskih života. Na kraju smo morali ozbiljno da ograničimo svoj javni život širom Evrope da bismo se borili protiv pandemije, po cenu usporavanja privrede. To pokazuje da moramo da promenimo mnoge stvari, od prevencije i ulaganja u javno zdravstvo, do inovacija u vidu vakcina, lekova i lečenja. Povrh toga, možemo da shvatimo vrednost zdrave životne sredine i suživota sa prirodom. Dakle, izlaz iz pandemije vodi kroz značajna javna i privatna ulaganja u održiva rešenja na svim nivoima. Ova era je već počela, simbolično pobedom Džoa Bajdena na američkim predsedničkim izborima. To će omogućiti globalno upravljanje svojevrsnim „globalnim zelenim dilom“. A Evropa tu može da preuzme vodeću ulogu.“