+100%-

Miroslav Keveždi: „Medij, koji smatra da je sam po sebi vrednost, promašuje svoju svrhu.“

 

Prosta definicija kulturnih prava ovu kategoriju definišu kao prava koja spadaju u ona ljudska prava koja štite pravo ljudi da učestvuju u kulturnom životu društva. Tražeći odgovor na pitanje da li to znači da su i mediji na jezicima nacionalnih zajednica njihov deo i da li su ovi mediji kulturno nasleđe, popričali smo sa teoretičarem kulture i medija Miroslavom Keveždijem.

 

Na koji način su mediji i posebno mediji na jezicima nacionalnih zajednica deo kulturnih prava i s+šta ustvari znači pojam kulturnih?

 

„Kulturna prava su kategorija ljudskih prava koja uopšte štiti pravo ljudskih bića da učestvuju u kulturnom životu društva; da imaju udeo u naučnim postignućima; da štite svoj sopstveni moralni i materijalni interes u naučnoj, literarnoj, ili umetničkoj produkciji; da dobiju obrazovanje i održavaju svoj kulturni identitet, jezik i običaje. Ona utvrđuju ljudska bića u pravu da imaju informacije, obrazovanje i znanje za uživanje kulturnih vrednosti i kulturnog vlasništva. Izražena su u Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. i kao takva predstavljaju deo ljudskih prava „druge generacije“. To znači da za razliku od građanskih i političkih prava „prve generacije“ gde se država samo mora suzdržavati da ih ne krši, ovde država mora kreirati uslove za konzumiranje ovih prava. To na primer znači da država mora obezbediti školski sistem, kao i uslove za očuvanje, razvoj i difuziju kulture. Jezik je element kulture par excellence, i kao takav koristi se kako u školskom sistemu, tako i u informisanju. Kad završimo školovanje na manjinskom jeziku, osim privatne upotrebe u porodici ili sa prijateljima, ostaje nam retko prisutna službena upotreba manjinskog jezika i mnogo češća javna upotreba jezika u medijskoj komunikaciji. Na taj način živi jezik, a zajedno s njim i kultura. Bez medija ostali bismo ubrzo samo na upotrebi manjinskog jezika u porodici i, ređe – u školi.

 

Da li je „opasno“ manjinske medije smatrati kulturnim nasleđem, ako imamo na umu da se kulturno nasleđe čuva, a manje razvija?

 

„Jezik je živ, a i kultura je živa ako prati život. Nove pojave zahtevaju nova imena, i ako stvaramo nove reči i jezik se razvija. Mediji su oni koji nas obaveštavaju o novinama, i tako ih imenuju, konceptualizuju. U tom smislu potrebno je da postoji medijski sistem koji će nas upoznavati sa novinama i davati značenja, kako novim tako i starim stvarima. Nije opasno ako je takav medijski sistem nasleđen već je opasno ako se on urušava ili ako se ne koristi na korist života. Krize kultura nastaju tada kad se „kulture“ odvajaju od života, tada kad kulturni radnici antikvarno čuvaju nešto što se u životu više ne koristi. Kultura koja pripada samo kulturnjacima a ne i običnim ljudima jeste muzejska kultura. Medij koji prati i osvetljava životne izazove, tj. koji pokušava da da životne odgovore i rešenja, na jeziku koji je mediju i publici zajednički, ne bi trebao da se brine za svoju budućnost. Medij koji pak smatra da je sam po sebi vrednost promašuje svoju svrhu – on ne treba da bude muzej jezika, već svrhu dobija tek u komunikaciji koja je na korist životu publike.

 

Pretpostavljamo da ste ispratili informaciju o kampani Minority Safe Pack na nivou EU. Kako je posmatrate u kontekstu kulturnih prava?

 

„Kulturna prava su još uvek predmet diskusije, zato što se često tumači da su ljudska prava prava pojedinačnog čoveka, a prava manjina kao kolektivna prava izlaze iz okvira ljudskih prava. Otuda i prava kako većina tako i manjina pripadaju takozvanim komunitarističkim politikama, koja su suprotnost liberalnim individualističkim shvatanjima. Zajednica po mojem mišljenju nema smisao sama po sebi, već samo ukoliko doprinosti pravima pojedinca koji joj pripada. Isto je i sa identitetom – mi ne treba da robujemo identitetima, već identitetski elementi poput jezika, znanja ili običaja treba da nam koriste. Otuda je važno kulturno pravo „slobodan razvoj svoje ličnosti“, ali to znači i slobodan od okvira koji nameće neka zajednica kroz svoje identitetske politike. Ukoliko zajednica prevladava tada imamo konzervativizam, i pojedinca koji se u tom konzervativnom okruženju može osećati više, ali i daleko manje dobro nego što ima interes. Boriti se za identitete manjina često jeste borba sa konzervativnih pozicija, i ja sam skeptičan prema njima. Takve pozicije često podrazumevaju postojanje povlašćene klase „čuvara identiteta“ koji uglavnom gledaju svoj interes, na račun mnoštva pojedinaca čiji životi možda traže usavršavanje u sasvim novim i drugačijim pravcima. Konzervativci se otuda često opiru promenama, zato što bi izgubili svoje povlastice. Nadam se da je Minority SafePack inicijativa ona koja ide ka poboljšanju konkretnog života pripadnika manjinskih zajednica.

 

Univerzalna deklaracija definiše da svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice. Pitanje jeste: koje zajednice? Većinske? Manjinske?  Korisne? Beskorisne? Želim slobodu da učestvujem u kulturnom životu zajednice sa kojom delim zajednički životni interes, a ako kulturne institucije takav život ne mogu da mi obezbede zahvalan sam ako postoji sloboda da živim drugačije. Minority SafePack sa svojih više od milion potpisnika čitam kao prvenstveno kao simptom toga da mnogi u Evropi ne mogu da realizuju svoje životne interese.

 

Evropska konvencija o ljudskim pravima iz 1950. je meni sasvim dobar postojeći okvir. Uz nju ide Protokol o opštoj zabrani diskriminacije koji definiše i diskriminaciju po osnovu rase, etničkog porekla ili nacionalnosti koji treba da omogući jednak pristup prilikama u jednom društvu za sve. To je ono što želim, i želim društvo koje ima mnoštvo dobrih prilika.“

40 Shares