+100%-

Očuvanje integriteta u (manjinskim) medijima i samoregulacija

 

 

Etika u novinarstvu, odnosno etika informisanja predstavlja osnov na kojem treba da se gradi objektivno, nepristrasno i pravovremeno informisanje javnosti kojem teži većina medija a očekuje celokupna javnost. Mnogi savremeni stručnjaci smatraju da treba da se pravi razlika između pojma etika i moral, na  šta ukazuje i politikolog Čedomir Čupić. Neki zastupaju ideju da je moral univerzalnija pojava od etike, jer se vezuje za pravila koja su u osnovi ljudskih delovanja, ponašanja i odnosa, a etika predstavlja lično primenjivanje moralnih prava i vrednosti koje je pojedinac slobodno prohvatio, usvojio i praktikuje ih u svakodnevnom životu. Prema autorima anglosaksonske tradicije, etika predstavlja nauku o moralu koja se sastoji od metaetike, normativne etike (koja je i u osnovi ovog rada) i praktične etike.

 

Normativna etika koja se bavi normama, pravilima i principima moralnog života, odnosno ona daje uputstvo za praktično moralno delanje i ponašanje. Kada određene moralne norme regulišu odnose u grupama ili organizacijama, tada govorimo o posebnim normativnom etikama, gde spada i novinarska etika. Normativna novinarska etika, proglašavajući dužnosti i prava kojima obezbeđuje regulisanje prakse, odgovara profesionalnim pravilima, čije sprovođenje nadgledaju organi kao što su saveti za štampu ili ombudsman, o čemu govori i knjiga Etika informisanja Daniela Kornija. U ovom smislu posmatramo etičke novinarske kodekse i slične međunarodne dokumente.

 

U odnosu na oblast novinarstva etika i moral su potrebni elementi svakodnevnog delovanja novinarskih profesionalaca, jer pridržavanje odredbi novinarskog etičkog kodeksa predstavlja pravi put ka ispunjenju svih zahteva novinarske profesije koja je u funkciji društva. U stvari, novinari kao i svi ljudi pridržavajući se opštih, odnosno univerzalnih vrednosti sa kojima svi streme ka moralnoj zrelosti sa kojom će zavrediti poverenje u profesionalno obavljanje novinarskog posla a koje često predstavlja viski stepen požrtvovanja.

 

Požrtvovanje, pored poštovanja, jeste kategorija, odnosno vrlina koja je možda i nedovoljno često prisutna kod novinara u Srbiji. Požrtvovanje znači spremnost da se nešto žrtvuje radi nekoga, nečega ili opšte stvari, navodi se u Čupićevom tekstu „Etika i moral novinara“ (Godišnjak. Beograd : Fakultet političkih nauka). Kako Čupić dalje objašnjava, požrtvovanje je vrlina koja pokazuje nečiju spremnost da se odrekne lične koristi, pa da prihvati i ličnu štetu da bi se nekome pomoglo ili nešto uradilo što svima daje doprinos.

 

ETIČKI NOVINARSKI DOKUMENTI I SUKOB INTERESA

 

Iz međunarodnih novinarskih etičkih kodeksa izdvaja se Mihenska deklaracija – Deklaracija o dužnostima i pravima novinara (1971) koju su usvojili predstavnici udruženja i federacija novinara zemalja članica tadašnje Evropske ekonomske zajednice (Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg) a koja je veoma brzo stekla autoritet u profesionalnom svetu novinara. Iz ove deklaracije proizilazi i odjek glavnih orijentacionih linija, odnosno šest glavnih tema profesionalne norme novinara. Jedna od glavnih tema, koja se u nizu nalazi na drugom mestu a predstavlja dužnost novinara da bude nezavisan, jeste “zaštita profesionalne nezavisnosti i profesionalnog integriteta novinara, odbacivanjem materijalnog ili moralnih povlastica i bilo kakvog spoljašnjeg uplitanja u novinarski rad, kao i priznavanjem odredbe o pogovoru savesti” što predstavlja sublimisano novinarsko načelo iz domena sprečavanja sukoba interesa i korupcije u medijima.

 

Svi etički kodeksi i međunarodni dokumenti iz oblasti etike novinarstva pažnju posvećuju najočitijem i najkonkretniji aspekti novinarskog rada a to je zasigurno  taj da novinar ne sme sticati nikakvu dodatnu korist iz obavljanja svoje profesije i važnost odupiranju pritisaka. O tome govori ne samo pomenuta Mihenska deklaracija (Deklaracija o dužnostima – č. 8 i 10), već UNESKO-va Međunarodna načela profesionalne etike u novinarstvu (1983) koja govoreći o društvenoj odgovornosti novinara od istog traže da on u svim okolnostima postupa u skladu sa sopstvenom savešću. Upravo ovaj međunarodni dokument Ujedinjenih nacija kao važno novinarsko načelo uvodi načelo profesionalnog integriteta novinara koji od novinara zahteva njegova društvena uloga. U njemu se navodi da profesionalni integritet ne dopušta novinaru da prihvati bilo koji oblik mita ili unapređenje ličnog interesa koji je u suprotnosti sa opštim dobrom.

 

U svetu pravila ponašanja medija i postupanja novinarskih profesionalaca propisuje država, odnosno vladajuće političke stranke kroz donošenje medijske zakonske regulative, razne međunarodne organizacije (UN, Savet Evrope i sl.) kroz deklaracije, preporuke i smernice i naravno novinarske organizacije, udruženja ili federacije kroz novinarske etičke kodekse. Dok se tradicionalna medijska regulativa zasniva na uverenju da se problem u ovoj oblasti mogu rešiti disciplinovanjem novinara, novinarski etički kodeksi štite profesionalne interese i vrednosti.

 

Novinari su u suštini ti koji su najviše zainteresovani da se afirmiše i zaštiti osnovno ljudsko pravo na informisanje, stoga ne čudi da su novinarski poslenici pribegli samoregulaciji u okviru svojih medija da bi sprečili, pored ostalog, i sukob interesa i korupciju. Kod nekih medija se radi o detaljnom popisu situacija koje treba izbegavati, opisu načela kojih se treba pridržavati, tako da novinari imaju nedvosmislene smernice kojima treba da se vode pri potencijalnim moralnim dilemama i pri očuvanju profesionalnog integriteta medija.

 

Napr. “Njujork tajms” u svojim smernicama integriteta, tzv. integrity statement, Etičko novinarstvo – Priručniku za izveštače i urednike o profesionalnim vrednostima i pravilima (Ethical journalism. A Handbook of Values and Practices for the News and Editorial Departments)  je još 1999. u 155 tačaka na više od 50 strana navodi kako da ostvari glavni interes svoje redakcije – da zaštiti integritet novina. U posebnom delu posvećenom društvenom angažanu izveštača i urednika (New York Times, 2004:21), pored ostalog, redakcija Njujork tajmsa u članu 69 eksplicitno navodi da članovi redakcije ne mogu biti članovi vladinih odbora i komisija, bilo das u za to plaćeni ili ne. Oni ne mogu biti ni članovi nadzornih odbora, savetodavnih tela ili sličnih grupa, osim novinarskih organizacija ili organizacija koje služe edukaciji novinara. Ako imaju nedoumice povodom učešća u takvim organizacijama, članovi redakcije treba da se posavetuju sa svojim pretpostavljenim, urednikom za standard ili zamenikom  urednika redakcijskog komentara. Zavisno od okolnosti, članovima redakcije može izuzetno biti dopušteno da postanu članovi nadzornih organa i drugih tela u školi u kojoj su diplomirali, ako su u pitanju škole koje se retko ili nikada ne pojavljuju u vestima koje objavljuje “Tajms”.

 

Drugi američki veliki list sa dugom tradicijom “Vašington post” je te iste godine sastavio svoje Standarde i etike (The Washington Post Standards and Ethics) koji su u principu manje detaljni od prethodno pomenutog medija, ali nudi relativno dobre smernice kako postupati u situacijama koje predstavljaju sukob interesa ili prividni sukob interesa. U dokumentu koji predstavlja smernice integriteta Vašington posta” se navodi da se njihovi izveštači i urednici moraju čuvati povezivanja sa onima koji su na položaju na kojem mogu biti predmet novinarkog interesovanja ili istraživanja i, pored ostalog, da izbegavaju da aktivno učestvuju u bilo kakvom udruženom delovanju – politici, javnim poslovima, društvenim akcijama, demonstracijama – koje bi moglo stvarno ili na izgled da ugrozi njihovu spsobnost da posao izveštača ili urednika obaljaju pravično.

 

U Srbiji novinarska udruženja i organizacije su 2006. godine usvojili zajednički Kodeks novinara Srbije (pre toga je svako novinarsko udruženje imalo svoj etički kodeks) koji su 2013. revidirali i dopunili sa poglavljem III Sprečavanje korupcije i sukoba interesa. Ovim poglavljem se uvodi sedam načela (neka su i pre toga potojala) koje se odnose konkretno na sprečavanje pojave sukoba interesa čime se doprinosi očuvanju integriteta medija. Između ostalog u ovom delu kodeksa se navodi da bi novinar trebalo da učini sve da izbegne situacije koje bi mogle da dovedu do sukoba interesa, stvarnog ili prividnog, i koje bi mogle da ga navedu da kompromituje svoj ugled ili ugled profesije, kao i da novinar ne sme biti u bilo kakvoj vrsti poslovnih odnosa sa subjektima čije aktivnosti pokriva.

 

Ali uprkos dugoj, bogatoj i burnoj istoriji srpskog novinarstva i postojanju Kodeksa novinara Srbije ovdašnjim novinarskim profesionalcima često nedostaje svest o pravom značenju i značaju osnovnih vrednosti na kojima bi trebalo da se temelji novinarska profesija i svest o pravom smislu etički zasnovanog novinarstva.

 

U situaciji u kojoj u širem društveno-političkom okruženju dominira sunovrat moralnih vrednosti, dva pojma su stalno prisutna u društvu. Radi se o sukobu interesa korupciji koji su na specifičan način prisutni i u oblasti novinarstva a uz koje po pravilu ide i pojam integriteta, odnosno individualne čestitosti, koja znači postupanje u skladu sa moralnim vrednostima i načelima, institucionalnu celovitost, usklađenost i konzistentnost u postupanju (Priručnik za izradu plana integriteta (2012).

 

NOVINARSKA ETIKA U MEDIJIMA NA JEZICIMA NACIONALNIH MANJINA I SUKOB INTERESA

 

Inače definicije pojma sukob interesa su različite, ali sve su u svojoj srži iste. Savet Evrope sukob interesa definiše kao situaciju u kojoj javni funkcioner ima neki privatni interes koji je takve prirode da utiče, ili postoji pretpostavka da utiče na nezavisno i objektivno obavljanje njenih, tj. njegovih službenih dužnosti (Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope). Privatni interes javnog funkcionera uključuje svaku korist za nju, tj. njega,  uključujući porodicu i bliske prijatelje, ali i organizacije sa kojima imaju, ili su imali poslovni ili politički odnos i takođe uključuje i svaku odgovornost, bilo da je finansijska ili građanska, povezanu sa tim odnosom . Sukob  interesa u praksi predstavlja situaciju u kojoj (uglavnom) javni funkcioner svojom odlukom ili drugim delovanjem pogoduje sebi ili sebi bliskim osobama, društvenim grupama i organizacijama, a nauštrb interesa javnosti ili osoba koje su mu dale poverenje.

 

U javnosti se sukob interesa skoro po pravilu povezuje sa korupcijom, iako su to različite stvari, jer prema Zakonu o agenciji za borbu protiv korupcije, korupcija je odnos koji se zasniva zloupotrebom službenog, odnosno društvenog položaja ili uticaja, u javnom ili privatnom sektoru, u cilju sticanja lične koristi ili koristi za drugoga, odnosno korupcija predstavlja korišćenje javne funkcije za privatnu korist. S druge strane, sukob interesa je vršenje dužnosti javnih funkcionera kod kojih postoji lični interes koji je, ili se čini da je u sukobu sa njihovom službenom dužnošću (Esandze, 2013:3). Oba ova pojma su u Srbiji obuhvaćeni legislativom vezanom za borbu protiv korupcije (Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, “Službeni glasnik RS” br. 97/08, 53/10, 66/11-US, 67/13-US I 8/15-US i rešenje, odnosno smernice koje su iz njega proizašle).

 

Postavlja se pitanje da li u ovu paradigmu spadaju i  urednici koji vode medije čija se organizaciona struktura vodi kao javna ustanova, odnosno čiji osnivači su nacionalni saveti nacionalne manjine. Odnosno, postavlja se pitanje da li odluka o odbijanju članstva i neučestvovanju u radu Odbora za informisanje NSNM od strane odgovornog urednika manjinskog štampanog medija u čijem su osnivačka prava u rukama  nacionalnog saveta nacionalne manjine predstavlja moralni čin urednika ili pogrešnu inicijativu istog da se ogradi od potencijalnog političkog uticaja NSNM na uređivačku politiku danog lista? Da li ona znači da se urednik unapred suprostavio svakom potencijalnom pritisku na slobodno obavljanje profesije, ili pak znači da je ova odluka može da doprinese tome da se izgubi “uticaj”  ili mogućnost lobiranja tog medija da NSNM kroz Odbor za informisanje više pažnje posveti “svom” mediju u smislu podrške NSNM u tehničkoj opremi, edukaciji novinara i sl.? Pri traženju odgovora na ova pitanja na umu treba imati i potencijalnu malobrojnost nacionalne zajednice, odnosno malobrojnost novinara i urednika koji deluju u medijma na konkretnom jeziku nacionalne zajednice što implicira sužen izbor za odabir članova pomenutog odbora za informisanje državnog organa – nacionalnog saveta nacionalne manjine.

 

Urednik je prema svojim ličnim moralnim stavovima odlučio da se unapred odupre pritiscima, iako im nije bilo ni naznaka, i tako svesno propustio priliku da se nađe u sistemskoj okolini manjinskih novinarskih profesionalaca, u organu NSNM koji se bavi unapređivanjem položaja novinarstva i novinara iz jednog manjinskog miljea. Ovakvo ponašanje koje se može tretirati kao ispoljavanje urednikove vrline požrtvovanja, žrtvujući unapređenje svoje lične karijere, ali možda i boljitka vlastite redakcije zarad “mira” u porodici, odnosno u široj društveno-političkoj javnosti može da deluje malo nategnuto, ali ne mora da znači.

 

Jer ako ga (urednika) posmatramo kao novinarskog profesionalca, što i jeste, koji bi trebalo da se pridržavaju svih načela novinarskog etičkog kodeksa a koji su i na javnoj funkciji odgovornih urednika, onda je odgovor nedvosmisleno pozitivni, odnosno da odluka pomenutog urednika može da predstavlja primer dobre prakse delovanja jednog urednika koji je ispunio zahtev da se zadrži novinarska nezavinsot i objektivnost kroz neuplitanje u članstvo, događaje i sl. o kojima njegov medij izveštava. Jer ispunjenje ovog zahteva bitna je dopuna moralne obaveze profesionalnih novinara da maksimalizuje relevantno govorenje istine u javnom interesu, kako napominje Dejl Žaket u publikaciji Novinarska etika. Moralna odgovornost u medijima (Službeni glasnik, 2007). Ako se novinari ne drže visokih standarda objektivnosti, ne možemo očekivati da će se ostvariti kvalitet sadržaja vesti za obavešteno donošenje odluka. Stoga novinari treba da budu svesni načina na koji kritička distanca i objektivnost u izveštavanju mogu da budu ugroženi, moraju da budu svesni potrebe da se ne upliću u priče o kojima izveštavaju niti da postanu njihov deo, kao i da to da preduzmu praktične mere kako bi izbegli sve pretnje svojoj epistemičkoj nezavisnosti i integritetu, koje bi mogle da i bez njihovog znanja podriju novinarsku objektivnost.

 

MOGUĆNOSTI: IZRADA PLANA INTEGRITETA

 

Do ovakvih moralnih dilema urednika medija na jezicima manjinskih zajednica ne bi moralo da dolazi, ukoliko bi imali izrađenu tzv. samoregulaciju, odnosno dokumente, ako što naprimer imaju veliki listovi “Vašington post” ili “Njujor tajms” ili plan integriteta.

 

Naime, već godinama postoji zakonska obaveza javnih organa koja je uređena Smernicama za izradu i sprovođenje plana integriteta (2010) da naprave dokument koji se zove plan integriteta a u kojem su jasno razdvojene prihvatljive i neprihvatljive situacije. Međutim, plan integriteta je sačinio mali broj institucija i organizacija, iako su svi državni organi i organizacije, organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javne službe i javna preduzeća bile u obavezu da izrade svoj plan integriteta do 31. marta 2013. Cilj plana integriteta nije rešavanje pojedinih slučajeva korupcije ili sukoba interesa, već uspostavljanje mehanizama koji bi sprečili i otklonili okolnosti za nastanak korupcije, neetičkih i neprofesionalnih postupaka u svim oblastima funkcionisanja institucije.

 

Zanimljivo je što u “jeku” borbe protiv korupcije u Srbiji, plan integriteta se u javnosti ni ne pominje, iako on po svemu sudeći predstavlja dobar preventivni način za smanjenje obima korupcije kojim se identifikuju relevantne situacije sukoba interesa i korupcije.

 

Plan integriteta kao preventivna antikorupcijska mera je dokument koji nastaje kao rezultat samoprocene izloženosti institucije rizicima za nastanak i razvoj korupcije, kao i izloženosti etički i profesionalno neprihvatljivim postupcima, kao što je izloženost etički neprihvatljivim postupcima i moralnim dilemama u gorenavedenim situacija urednika medija čiji je osnivač NRNM. Imajući u vidu cilj donošenja plana integriteta, a to je jačanje integriteta institucije, koji podrazumeva individualnu čestitost, profesionalizam, etičnost, institucionalnu celovitost, kao i način postupanja u skladu sa moralnim vrednostima, smatramo da je pomenuti urednik mogao da efikasno razreši svoje dileme, ukoliko bi u okviru njegovog medijskog preduzeća postajao plan integriteta. Ali kako se u praksi ponovo pokazalo, u Srbiji se mnogi zakonski propisi ne poštuju, odnosno ne primenjuju, a tako ni ovaj.

 

(Odlomak iz teksta autorke Vladimire Dorčove Valtnerove  „Očuvanje integriteta u medijima i manjinski nacionalni saveti“, objavljenog u časopisu za istraživanje fenomena politike Politikon, 2016.)

6 Shares