+100%-

Miroslav Keveždi: „Medij, koji smatra da je sam po sebi vrednost, promašuje svoju svrhu.“

 

Prosta definicija kulturnih prava ovu kategoriju definišu kao prava koja spadaju u ona ljudska prava koja štite pravo ljudi da učestvuju u kulturnom životu društva. Tražeći odgovor na pitanje da li to znači da su i mediji na jezicima nacionalnih zajednica njihov deo i da li su ovi mediji kulturno nasleđe, popričali smo sa teoretičarem kulture i medija Miroslavom Keveždijem.

 

Na koji način su mediji i posebno mediji na jezicima nacionalnih zajednica deo kulturnih prava i s+šta ustvari znači pojam kulturnih?

 

„Kulturna prava su kategorija ljudskih prava koja uopšte štiti pravo ljudskih bića da učestvuju u kulturnom životu društva; da imaju udeo u naučnim postignućima; da štite svoj sopstveni moralni i materijalni interes u naučnoj, literarnoj, ili umetničkoj produkciji; da dobiju obrazovanje i održavaju svoj kulturni identitet, jezik i običaje. Ona utvrđuju ljudska bića u pravu da imaju informacije, obrazovanje i znanje za uživanje kulturnih vrednosti i kulturnog vlasništva. Izražena su u Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. i kao takva predstavljaju deo ljudskih prava „druge generacije“. To znači da za razliku od građanskih i političkih prava „prve generacije“ gde se država samo mora suzdržavati da ih ne krši, ovde država mora kreirati uslove za konzumiranje ovih prava. To na primer znači da država mora obezbediti školski sistem, kao i uslove za očuvanje, razvoj i difuziju kulture. Jezik je element kulture par excellence, i kao takav koristi se kako u školskom sistemu, tako i u informisanju. Kad završimo školovanje na manjinskom jeziku, osim privatne upotrebe u porodici ili sa prijateljima, ostaje nam retko prisutna službena upotreba manjinskog jezika i mnogo češća javna upotreba jezika u medijskoj komunikaciji. Na taj način živi jezik, a zajedno s njim i kultura. Bez medija ostali bismo ubrzo samo na upotrebi manjinskog jezika u porodici i, ređe – u školi.

 

Da li je „opasno“ manjinske medije smatrati kulturnim nasleđem, ako imamo na umu da se kulturno nasleđe čuva, a manje razvija?

 

„Jezik je živ, a i kultura je živa ako prati život. Nove pojave zahtevaju nova imena, i ako stvaramo nove reči i jezik se razvija. Mediji su oni koji nas obaveštavaju o novinama, i tako ih imenuju, konceptualizuju. U tom smislu potrebno je da postoji medijski sistem koji će nas upoznavati sa novinama i davati značenja, kako novim tako i starim stvarima. Nije opasno ako je takav medijski sistem nasleđen već je opasno ako se on urušava ili ako se ne koristi na korist života. Krize kultura nastaju tada kad se „kulture“ odvajaju od života, tada kad kulturni radnici antikvarno čuvaju nešto što se u životu više ne koristi. Kultura koja pripada samo kulturnjacima a ne i običnim ljudima jeste muzejska kultura. Medij koji prati i osvetljava životne izazove, tj. koji pokušava da da životne odgovore i rešenja, na jeziku koji je mediju i publici zajednički, ne bi trebao da se brine za svoju budućnost. Medij koji pak smatra da je sam po sebi vrednost promašuje svoju svrhu – on ne treba da bude muzej jezika, već svrhu dobija tek u komunikaciji koja je na korist životu publike.

 

Pretpostavljamo da ste ispratili informaciju o kampani Minority Safe Pack na nivou EU. Kako je posmatrate u kontekstu kulturnih prava?

 

„Kulturna prava su još uvek predmet diskusije, zato što se često tumači da su ljudska prava prava pojedinačnog čoveka, a prava manjina kao kolektivna prava izlaze iz okvira ljudskih prava. Otuda i prava kako većina tako i manjina pripadaju takozvanim komunitarističkim politikama, koja su suprotnost liberalnim individualističkim shvatanjima. Zajednica po mojem mišljenju nema smisao sama po sebi, već samo ukoliko doprinosti pravima pojedinca koji joj pripada. Isto je i sa identitetom – mi ne treba da robujemo identitetima, već identitetski elementi poput jezika, znanja ili običaja treba da nam koriste. Otuda je važno kulturno pravo „slobodan razvoj svoje ličnosti“, ali to znači i slobodan od okvira koji nameće neka zajednica kroz svoje identitetske politike. Ukoliko zajednica prevladava tada imamo konzervativizam, i pojedinca koji se u tom konzervativnom okruženju može osećati više, ali i daleko manje dobro nego što ima interes. Boriti se za identitete manjina često jeste borba sa konzervativnih pozicija, i ja sam skeptičan prema njima. Takve pozicije često podrazumevaju postojanje povlašćene klase „čuvara identiteta“ koji uglavnom gledaju svoj interes, na račun mnoštva pojedinaca čiji životi možda traže usavršavanje u sasvim novim i drugačijim pravcima. Konzervativci se otuda često opiru promenama, zato što bi izgubili svoje povlastice. Nadam se da je Minority SafePack inicijativa ona koja ide ka poboljšanju konkretnog života pripadnika manjinskih zajednica.

 

Univerzalna deklaracija definiše da svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice. Pitanje jeste: koje zajednice? Većinske? Manjinske?  Korisne? Beskorisne? Želim slobodu da učestvujem u kulturnom životu zajednice sa kojom delim zajednički životni interes, a ako kulturne institucije takav život ne mogu da mi obezbede zahvalan sam ako postoji sloboda da živim drugačije. Minority SafePack sa svojih više od milion potpisnika čitam kao prvenstveno kao simptom toga da mnogi u Evropi ne mogu da realizuju svoje životne interese.

 

Evropska konvencija o ljudskim pravima iz 1950. je meni sasvim dobar postojeći okvir. Uz nju ide Protokol o opštoj zabrani diskriminacije koji definiše i diskriminaciju po osnovu rase, etničkog porekla ili nacionalnosti koji treba da omogući jednak pristup prilikama u jednom društvu za sve. To je ono što želim, i želim društvo koje ima mnoštvo dobrih prilika.“

+100%-

Minority SafePack u EU: Bolja sigurnost i zakonodavni paket za nacionalne manjine i etničke grupe

Pre nešto više od mesec dana na nivou Evropske unije uspešno je završena građanska europska inicijativa Minority SafePack, koja predstavlja jednu od najznačajnijih inicijativa političkog karaktera u poslednjih 20 godina kada su u pitanju etnokulturološke manjine, prenosi novoosnovani portal Storyteller. Ovu inicijativu je pokrenula FUEN, krovna organizacija autohtonih nacionalnih manjina i etničkih grupa u Evropi FUEN koja broji oko 90 članskih organizacija u 33 evropske zemlje.

 

Upravo o inicijativi Minority SafePack-u i aktuelnoj situaciji i izazovima sa kojima se suočavaju nacionalne manjine prilikom nastojanja zaštite svog etnokulturološkog identiteta za Storyteller govori Loránt Vincze, predsednik FUENA-a i glavni inicijator kampanje.

 

Šta predstavlja Minority SafePack (Paket mera za zaštitu manjina, prev. a.), šta je njegova najvažnija misija i uloga?

 

L. V.: „Moto Evropske unije jeste “In varietate concordia – Ujedinjeni u različitosti”. Uloga inicijative Minority SafePack (MSPI) je da ohrabri Evropsku uniju da živi u skladu sa ovim motom i da poboljša zaštitu osoba koje pripadaju nacionalnim i jezičkim manjinama i da jača kulturni i jezički diverzitet u EU. Evropska Unija je često u prošlosti ignorisala ove zahteve i rešavanje manjinskih tema je ostvaila  na nivou država članica, ili na nivou drugih međunarodnih organizacija. EU ima programe i akcije za dominantne kulture i zvanične jezike, dok postoji više od 50 miliona EU građana koji pripadaju istorijskim manjinama, i mnogi od njih govore manje upotrebljavanim ili ugroženim jezicima. Naša je dužnost, kao Evropljana, da po svaku cenu zaštitimo ovo vredno kulturno i jezičko nasledstvo. Inicijativa Minority SafePack predstavlja paket predloga zakona za očuvanje nacionalnih manjina, niz EU zakonskih akata koji omogućavaju promociju manjinskih prava, jezičkih prava i zaštitu njihovih kultura. Ukratko, ona sumira nape glavne ciljeve:  sigurnost manjina i zakonodavni paket za manjine. U tom smislu tražimo da se usvoji EU preporuka za zaštitu i promociju kulturne i jezičke raznolikosti, programe finansiranja malih jezičkih zajednica, stvaranje Jezičkog centra za različitost, da ciljevi regionalnih razvojnih fondova EU uključuju i zaštitu nacionalnih manjina i promovisanje kulturne i jezičke raznolikosti, istraživanje o dodatnoj vrednosti manjina za naše društvo i Evropu, približavanje jednakosti manjinama bez državljanstva, npr. Roma, jedinstveni evropski zakon o autorskim pravima, tako da se usluge i emitovanje mogu uživati na maternjem jeziku, slobodu emitovanja i prijema audio-vizuelnih sadržaja u manjinskim regijama i izuzeće regionalne (državne) podrške za kulturu manjina, konzervaciju medija i kulturnog nasleđa.“

Loránt Vincze, predsednik FUENA-a (Foto: www.fuen.org)

Sigurno je bio veliki izazov da sakupite više od milion potpisa, koliko je bilo potrebno da kampanja uspe…

 

L. V.: „Naša kampanja nije bila jednostavna kampanja zasnovana na temama, jer je sama inicijativa složena. To takođe, ni problem o kojem smo govorili nije univerazalan, jer se položaj manjinskih grupa razlikuje od države članice do države članice. Takođe nije bilo lako doći do naše primarne ciljne populacije, a to su, naravno, pripadnici manjina. Morali smo da komuniciramo na mnogim jezicima, od kojih su neki bili manje korišćeni, a mislim da smo imali poruke na skoro 50 različitih jezika ciljanih na različite publike. Poruke su takođe morale biti različite, jer smo svakoj zajednici pokušali da objasnimo koji deo naše inicijative im najviše odgovara, koja su to pitanja koja ih motivišu. Imali smo centralni tim kampanje i lokalne koordinatore, više od 20 ljudi radilo je u ovoj strukturi. Ono što smo izgradili je mreža mnogih organizacija, institucija, grupa, osoba i zajednica sa sličnim shvatanjima i agendom. Ovo je mreža koju možemo i moramo nadograditi u budućnosti, ne samo za MSPI, već i za sva pitanja koja se tiču prava autohtonih nacionalnih manjina i jezičkih grupa. MSPI nam je pokazala da smo zajedno jači. Takođe je poslala jasnu poruku svim manjinama u Evropi: niste sami. Sveukupno, smatramo da kampanja Minority SafePack predstavlja veliki uspeh i ogromnu pobedu za sve autohtone manjine, jezičke grupe i nacionalnosti bez domovine u Evrope. Ovo je prvi put da ove grupe deluju zajedno kao jedno, i smatramo da je ovo istorijski trenutak. Po mom mišljenju, najveće dostignuće kampanje nije da smo uspeli sakupiti više od milion potpisa, već činjenica da se rodio Evropski pokret za prava manjina. U velikoj meri smo premašili sopstvene planove tako što smo imali više od 1.200.000 potpisa i 11 država koje su dostigle nacionalni prag. Naravno, primili smo mnogo udaraca, morali smo shvatiti da neki od naših prvobitnih planova nisu „radili“, a da sve organizacije na koje smo računali na početku nisu dorasle zadatku. Ali dobili smo podršku od nekih veoma jakih zajednica poput Baskija i Katalonaca ili Poljska iz Litvanije, turske zajednice iz Bugarske i tako dalje.“

 

Kampanja je uspešno završena, ali posao tek predstoji. Koji su naredni koraci?

 

L. V.: „Prvo ćemo predstaviti izjave podrške nadležnim državnim organima, a potom i Evropskoj komisiji. Komisija mora da organizuje javnu raspravu u Evropskom parlamentu i mora da objavi svoju poziciju pre 3. oktobra 2018. Verujemo da Evropa mora čuti naše glasove, a Evropska komisija mora ozbiljno shvatiti naše zahteve. Imamo snažnu podršku od nekih država članica i mnogih regiona, a mi ćemo nastaviti lobirati za naš cilj. Svesni smo da će ovo verovatno biti dug i težak proces, ali smo spremni na to. Imaćemo konkretne zakonske predloge koji će se uzeti u obzir. Sve ove godine Evropska komisija je jednostavno odbacivala sva pitanja ili predloge o manjinskim pravima, obrazlažući da nije u njenoj nadležnosti. Građani EU u velikom broju danas kažu da se taj stav mora promieniti. Evropske vrednosti, jezička i kulturna raznolikost predstavljaju brigu za celu EU.“

 

Koja je pozicija ili kakva je situacija nacionalnih manjina u Eu i Evropi danas?

 

L. V.: „Manjine u Evropi se suočavaju sa različitim problemima i izazovima. Većina manjina zapadne i severne Evrope je na dobroj poziciji, pošto ih država smatra ravnopravnim građanima i nudi im jednaka prava kao većini ili u drugim slučajevima na ovom prostoru je zamrznut zakonski okvir o manjinskim pravima. U međuvremenu, mnoge države u istočnoj Evropi ne pružaju ni najosnovnija prava za njih. Grčka ili Bugarska čak ni ne prepoznaje neke od svojih manjina (čudno, ali to se odnosi i na Francusku), a onda postoje i ljudi bez državljanstva koji čak nisu dobili državljanstvo u zemljama u kojima žive. Pružena prava se mnogo razlikuju od jedne zemlje do druge, čak i poštujući postojeće zakonodavstvo predstavljaju izazov u ​​mnogim zemljama. Hajde da se suočimo sa time da u regionu ima mnogo novoosnovanih država sa mladim i krhkim demokratijama. Uvođenje novih normi i promena mentaliteta većine zahteva vreme i mnoge investicije sa obe strane. Dakle, bilo bi teško reći da se sve manjine Evrope suočavaju sa istim problemima. Ali to ne znači da nemamo zajedničkih ciljeva: svi želimo da budemo jednaki, svi želimo zaštitu za naš jezik i kulturu, svi želimo garancije da niko ne može oduzeti naša prava. Želimo da se osećamo kod kuće u našim zemljama. Nažalost, istorija i svakodnevna iskustva su nam pokazali da nisu sve evropske države spremne za ovaj zadatak. Zato mi u FUEN-u smatramo da Evropska unija treba da deli kompetencije sa državama članicama u vezi sa manjinskim pitanjima.“

 

Zašto je važno očuvati i razvijati manjinska prava?

 

L. V.:  „Kao što sam ranije rekao, kulturna i jezička raznolikost je vredna i mora biti zaštićena. Takođe, manjinska politika je mirovna politika. Države, koje su shvatile da stvaranje pravnog okvira za zaštitu manjina i tretiranje njihovih građana koji pripadaju manjinskim zajednicama kao ravnopravna, postigle su prosperitet, razvoj i lojalnost manjinske zajednice prema svojoj državi. Italija, Belgija, Danska, Finska, Nemačka su dobri primeri u tom smislu. Ali kada u nekim država članicama umesto da žudi za mirnom koegzistencijom, većina pokušava da ugnjetava manjine, to može dovesti do sukoba. Ove situacije se moraju izbeći, a ko bi mogao pomoći u tome, ako ne i EU?“

 

Koju „ulogu“ imaju manjinske zajednica u modernoj Evropi i svetu? Da li su one samo „mostovi“ između većinske populacije u domicilnim državama ili vlada i država u kojim poreklo imaju manjine, kako to političari vole da kažu, ili su mnogo više – „normalni“ građani konkretnih država sa svim svojim pravima i obavezama?

 

L. V.: Biti most između država je važno, jer je to plus, način na koji manjine mogu pomoći u međusobnim odnosima, ali daleko od toga da je jedina stvar u kojoj su dobre. Ljudi pripadnici manjinskih zajednica nisu ništa manje u odnosu na one koji pripadaju većini. Jesu li oni poreski obveznici? Da li doprinose blagostanju zemalja i regiona? Da li doprinose kulturnoj i jezičkoj različitosti? Da li su odlučili da žive u nekoj zemlji ili su tamo rođeni, baš kao oni iz većine? Odgovor je očigledan za sva gore navedena pitanja, i to je razlog zašto bi oni trebali imati ista prava.“