Nematerijalno kulturno nasleđe, po definiciji UNESCO, predstavlja praksu, prezentaciju, izražavanje, kao i udružena znanja i neophodne veštine, koje zajednice, grupe, i u nekim slučajevima, pojedinci prepoznaju kao deo svog kulturnog nasleđa.[1]
Nematerijalno kulturno nasleđe, koje se ponekad naziva i živa kulturna baština, manifestuje se, između ostalog, u sledećim oblastima: usmena tradicija i jezik, scenska umetnost, društvena praksa, rituali i praznici, znanje i primena znanja o prirodi i univerzumu i tradicionalna umetnost. Prenošena s generacije na generaciju, konstantno obnavljana u društvenim zajednicama i grupama, kao reakcija na okolinu, kao interakcija s prirodom i istorijskim uslovima postojanja, nematerijalno kulturno nasleđe izaziva osećaj identiteta i kontinuiteta.[2]
Značaj nematerijalnog kulturnog nasleđa je i u tome što promoviše, održava i razvija kulturni diverzitet i ljudsku kreativnost.
Odakle da počnem? – Od početka. Od inspiracije.
Kada me je život strpao u prvi manjinski medij da tamo radim, nisam mogla ni u najluđim snovima zamisliti da ću nakon devet godina pisati uvodnik u sedmu konferenciju posvećenu manjinskim medijima, sa evropskim prefiksom.
Zašto se time bavim? – Zato što je važno. Zato što je suština sakrivena. Kao i uvek.
‘Živo blago’ nam se uvek čini da je oduvek bilo tu oko nas i da će zauvek biti. Nije i neće.
Neko je nekada započeo sa idejom koja odoleva vremenu. Nema ničega zdravo za gotovo ako se ne neguje i prilagođava vremenu kroz koje prolazi. Jer je živo.
Wikipedia ne prepoznaje medije kao ‘živo blago’. Niko joj nikada nije rekao da i tu može postojati znak jednakosti. Mi tu stvar osvetljavamo i pitamo se: Da li je to baš tako?
Površinski gledano, cela priča deluje obično i mnogima nezanimljivo. Nije glamurozna na prvu loptu, niti lako svarljiva. A u stvari jeste, još kako!
Godinama u nazad kroz dijalog koji se vodi na našem događaju ukrštamo razne sagovornike, one prirodne i one naizgled potpuno van konteksta. Jer tragamo za novim kvalitetima i novim čitanjima realnosti, jer manjinskim medijima dajemo na značaju. Da ih svi razumeju. I oni koji ih stvaraju, i oni koji ih čitaju i oni koji ih podržavaju i misle da treba da žive.
Kako sve duže vremena provodim u tom svetu, sve je zanimljivije. Apstrahovala sam dnevna čerečenja i površinska čitanja i rešila da se ovo uzvišenoj priči posvetim u potpunosti.
Slučaj je hteo da je baš Grad Novi Sad Evropska prestonica kulture 2021. godine i da je multikulturni kapacitet koji baštini bio onaj tajni sastojak koji mu je doneo ovu prestižnu titulu.
Mnogi joj se smeju. Ja ne. Razumem da je vreme da se pokažemo. Da je pozornica otvorena.
Leptir / Foto: David Clode / Unsplash
Prethodnih dana se po raznim nivoima prožimala tema čuvanja. Nećemo sačuvati leptira ako ga zakucamo u zid. Sačuvaćemo sve ako prilazimo životu sa poverenjem, jer životni proces zna šta da radi. Mi treba, razume se, da znamo da čitamo i razumemo od života pročitano.
I što je još važnije da to znanje pređe u naše najbolje stanje.
Nataša Heror
Foto: Vladimir Zubac