Postoje događaji i datumi koji dugo ostaju zapisani u kolektivnoj svesti jednog društva. Tako će građani i građanke Srbije, a posebno oni koji žive u Novom Sadu i okolnim mestima, dugo pamtiti gde su bili, šta su radili ili kako su se osećali 1. novembra 2024. godine. Tog dana, kao i mnogih pre toga, bilo je živo na rekonstruisanoj novosadskoj Železničkoj stanici. Neko je ispred zgrade čekao autobus, neko je na blagajni kupovao kartu za voz, a neko na peronu ispraćao ili dočekivao svoje najbliže. Uobičajena atmosfera, kao i na bilo kojoj drugoj železničkoj stanici. Sve do 11.52.
Iako je bio početak novembra, vreme je bilo vedro, bez padavina. Ispod nadstrešnice je stajalo 17 osoba. U trenutku, tone betona su pale i odnele 16 života, dok je jedna osoba teško povređena. U javnosti je prvobitni šok, tugu i nevericu pratila i misao da se ispod nadstrešnice mogao naći svako ko je redovno ili tek povremeno dolazio do železničke stanice.
Tragedija kao ogledalo društva
Ova velika tragedija povezala je i ujedinila jedan deo javnosti koji je tražio utvrđivanje odgovornosti, ali je ujedno i povećala postojeće podele i razotkrila dubinu i intenzitet društvene i političke razjedinjenosti u državi.
“Pad nastrešnice je označio kraj narativa o uspehu i razvoju koji je vlast zastupala. Pruga Beograd-Novi Sad je bila nešto novo što je besprekorno funkcionisalo i to je, uz još neke infrastrukturne projekte, bio element koji niko nije mogao da ospori. Kada je pala nadstrešnica, taj balon je pukao i postali smo svestni da niko ne zna kako su građeni drugi projekti, šta bi moglo sledeće da padne i šta se sve desilo zbog korupcije i pohlepe” – kaže Dušan Spasojević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Kada društvo nije demokratsko i u njemu ne postoje korektivni faktori, kontrola i nadzor, niti kultura prihvatanja odgovornosti, svaka kriza, pa i tragedija, postaju tema u političkoj areni. Nesreća na železničkoj stanici u Novom Sadu i sve što je potom usledilo pokazali su da imamo društvo koje je u svakom pogledu individualno i kolektivno nezrelo, ocenjuje Ana Milojević, profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Prof. Ana Milojević: “Kao društvo treba da naučimo da se konfklikti mogu rešavati na civilizovan način”/Foto: Ana Beređi © Storyteller
Otuda i stalna podela na dve suprotstavljene strane, čija je parola “mi protiv vas”.
“Taj narativ postao je vrlo čest način da uobličavamo dešavanja u društvu, da stvaramo polarizaciju i pojednostavljujemo složene pojave na crno i belo, dobro i loše. Te duboke podele su još jedna manifestacija nezrelosti političke i društvene klime” – pojašnjava prof. Milojević.
Uprkos uverenju mnogih da je srpsko društvo složno i dobronamerno, spisak podela, naročito političkih, vremenom je samo rastao. To, međutim, nije neuobičajeno: deliti se na dve grupe, “mi” i “oni”, deo je ljudske prirode i najbolje objašnjeno teorijom socijalnog identiteta. Ljudi sebe definišu kroz pripadnost određenoj grupi, što doprinosi osećaju zajedništva, ali i superiornosti, često na štetu pripadnika drugih grupa. O tome svedoči i zanimljiv Robers Kejv eksperiment tokom kojeg su dve grupe dečaka sedam dana boravile u različitim kolibama ne znajući jedni za druge. Kada su se upoznali, dečaci su prvo ispoljili znake verbalnog nasilja, a konflikt među grupama se pojačao kada su im istraživači zadali određene takmičarske aktivnosti.
Problem nastaje kada u duboko i dugo podeljenom društvu ne postoji nijedna vrednost koja bi bila tačka spajanja i razumevanja. Zato nesreća na Železničkoj stanici u Novom Sadu nije doprinela ujedinjenju, već je dodatno produbila jaz između dve strane. Ono što je izostalo je odgovoran odnos nosilaca vlasti prema ovom događaju, ocenjuje prof. Dušan Spasojević.
Odgovornost koja je izostala
“Problem je što je prva reakcija vlasti bila: ‘mi nismo odgovorni, mi to nismo rekonstruisali’, a trebalo je da kažu: ‘ovo je strašna stvar, otvorićemo istragu o tome šta se desilo‘ i da to zaista urade. U tom slučaju podeljenost društva po ovom pitanju bi bila manja. Ta šansa je propuštena, a društvo se dodatno razjedinilo, jer vlast ne može da prihvati odgovornost ni za šta i jako im je važno da nikoga od svojih ljudi ne puste niz vodu” – dodaje Spasojević.
Prof. Dušan Spasojević: “Što je veća tragedija i što je veće političko nepoverenje oštrija je i reakcija javnosti, kao i podele u društvu”/Foto: Ana Beređi © Storyteller
Kao primer odgovornog odnosa vlasti prema krizi ili tragediji, prof. Spasojević navodi slučaj požara u noćnom klubu u Severnoj Makedoniji gde su pojedini nosioci vlasti podneli ostavke, a pokrenuta je i sveobuhvatna istraga koja još čeka epilog. I u Srbiji su, nakon pada nadstrešnice, usledile ostavke, ali one nisu umirile građane i građanke.
“Te ostavke su date prekasno. Naprimer, ostavka bivšeg premijera je iznuđena tek nakon što su stranački aktivisti povredili studente u Novom Sadu. Potom je formirana gotovo identična vlada. Kada neko podnese ostavku, očekivanja su da se povuče, a ne da ostane aktivan u političkom životu i govori sasvim suprotne stvari od onih koje je pričao kada je podnosio ostavku” – smatra profesor Dušan Spasojević.
Poverenje i društvena zrelost
Društvene podele postoje i u demokratijama, ali duboka i dugotrajna društvena polarizacija najčešće se sreće u autoritarnim režimima, U osnovi zavisi od stepena poverenja koje postoji među građanima, kao i od poverenja u institucije. Nesreća u Novom Sadu nije prvi slučaj u kojem odgovorni nisu pronađeni ni kažnjeni, zbog čega su bes i nepoverenje u javnosti vremenom samo rasli.
Pronaći rešenje za takvu podelu isključiva je odgovornost nosilaca vlasti, smatra prof. Ana Milojević.
“Ne možemo očekivati odgovornost od onih koji su u poziciji nemoći ili manje moći. To je kao u odnosu roditelja i dece. Ne možemo očekivati od dece da budu odgovorna u odnosu na roditelje. Oni koji su na većim pozicijama moći moraju preuzeti odgovornost za ono što se dešava u društvu” – navodi ona.
Kao mogući izlaz iz trenutne krize i lek za društvenu razjedinjenost, deo javnosti vidi raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
Prema nedavno objavljenom istraživanju, koje je sprovela organizacija Crta, i svaka treća osoba, koja glasa za neku od političkih partija na vlasti, smatra da bi izbore trebalo raspisati.
Mladi koji traže drugačiji put
U maju je to zatražio i studentski pokret. Nakon što vlast, ni posle više meseci protesta i blokade fakulteta, nije ispunila zahtev da se utvrdi odgovornost za pad nadstrešnice, studenti su, tražeći izbore, svoju borbu preneli i na terene politike.
Njihov pokret profesor Dušan Spasojević opisuje kao samonikao, autentičan, antipartijski i antipolitički, jer studenti prave distancu ne samo prema političkim partijama, već i prema civilnom društvu.
“Oni sumnjaju u sve što postoji u ovom društvu, čak i sami u sebe. Način na koji funkcionišu pokazuje strah od ustaljenog načina organizovanja, predstavljanja, davanja mandata. To je sve u duhu vremena” – objašnjava Spasojević i dodaje da su pluralizam, podele i različita mišljenja koji postoje unutar pokreta, studenti uspeli da prevaziđu radom u plenumima i direktnom demokratijom. Tako su pokušali da izbegnu postojeće društvene podele.
“Studente svi vidimo kao decu i vrlo je teško uklopiti ih u polarizovane narative. Studenti iskaču iz mape “mi protiv vas” i upravo zato je njihov pokret opstao tako dugo i imaju snagu da istraju u zahtevima i da traže društvenu odgovornost i popravljanje našeg društva” – ističe Ana Milojević.
Vlast je svesna da, uz studentski pokret kao novi politički faktor, izbori nikako neće biti izvesni kao ranije. Takođe, u izvesnoj meri postaju konkurencija i opozicionim strankama, koje podržavaju studente, ali uviđaju da unutar i oko studentskog pokreta postoje ljudi koji imaju političke ambicije. Ovako trenutno stanje na političkoj sceni opisuje profesor Spasojeović.
Tako je u opozicionom delu javnosti nastala još jedna podela – na one koji smatraju da opozicione partije, na izborima, za koje se još ne zna da li i kada će ih biti, treba da daju bezuslovnu podršku studentskoj listi. Na drugoj strani su oni koji smatraju da, ako već nema saradnje sa studentima, opozicija treba samostalno da učestvuje na izborima. Za trenutni odnos studentskog pokreta prema opozicionim partijama, profesor Spasojević kaže da je vrlo problematičan.
“Distanca studenata od političkih partija je isprva bila taktički opravdana. Jedna je stvar kada kažete da u toj fazi ne želite da sarađujete sa opozicijom, jer gradite svoj pokret, a potpuno je drugo ono što danas možemo da vidimo, a to je otvorena kritika rada opozicije od strane nekih studenata. Deo javnosti to vidi kao pokušaj da se oslabi i opozicija, posebno ona koja se nalazi u proevropskom bloku. Tako se stvara, kako ja kažem, minsko polje” – zaključuje Spasojević.
Mediji i dve različite stvarnosti
Virus podela u Srbiji nije zaobišao ni medijsku scenu. U zavisnosti od toga koje medije prate, građani i građanke dobijaju potpuno različite informacije ili tumačenja određenih događaja. Kao da postoje dve stvarnosti u kojima jedan deo medija zaboravlja na obavezu da radi u javnom interesu i štiti ga odgovornim izveštavanjem.
Profesionalni mediji moraju uvek da rade na smanjenju podela i približavanju razlika, kaže Ana Milojević.
“Kada su u susretu s retorikom koja doprinosi podeli u društvu, mediji imaju odgovornost da takve izjave, kada ih prenose publici, stave u okvir koji nije polarizujući. Nije opravdanje kada mediji kažu da zapaljive, neprimerene, konfliktne izjave daju političari, a oni ih samo prenose. Mediji moraju takve izjave da filtriraju kako bi postupili odgovorno prema javnosti. Kod nas mediji, posebno oni sa nacionalnom frekvencijom, ne samo da u etar puštaju takve izjave bez uređivanja, već i sami ‘dolivaju ulje na vatru’- dodaje Milojević.
Prema istraživanju koje je prošle godine sproveo Republički zavod za statistiku, više od 80% stanovništva Srbije ima nalog na nekoj društvenoj mreži. To je prostor u kojem mnogi korisnici i korisnice, zaštićeni anonimnošću, komuniciraju uz uvrede i pretnje, osporavajući prava drugima i zaboravljajući na toleranciju. Kako onda u društvu gde se podele podstiču, lične odgovornosti ima vrlo malo, a institucije ne rade, graditi demokratiju, drugačiju stvarnost i budućnost?
“Svi bi trebalo da počnemo od sebe. Verujem da bismo se svi lako složili oko društvenih vrednosti kojima težimo. Samo imamo različita viđenja načina kako do njih da dođemo. Mi nikako da izađemo iz tog začaranog kruga, zato što i biramo političke vođe koje produbljuju podele između nas” – zaključuje prof. Ana Milojević.
Ovaj članak nastao je uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru programa Mreže za izveštavanje o različitosti. Za njegov sadržaj isključivo je odgovorno Udruženje “Media Pont” i on ne odražava nužno stavove Evropske unije niti programa Mreže za izveštavanje o različitosti.
Izvor: Storyteller.rs