+100%-

VIOLETA BULC: Eko-balans u medijima – holistički pristup u pokrivanju priča

„Hajde da radimo na tome da Zemlja bude eko-zona naše galaksije, da bude eko-planeta naše galaksije“, kaže Violeta Bulc, osnivačica Ecocivilisation, pokreta koji koristi funkcije, kao alate, svojstva odnosa koji su fokusirani na evoluciju osnovnih entiteta: bića, zemlje, društva, svesti.

 

 

Violeta Bulc je bivša evropska komesarka za mobilnost i transport, a kao komesar, Bulc je davala prioritet digitalizaciji, dekarbonizaciji i inovacijama u sektoru transporta. Prethodno je bila potpredsednica Vlade Slovenije odgovorna za razvoj, strateške projekte i koheziju. Bulc je takođe bila šefica programskog odbora Stranke modernog centra od 2013. do 2014. i kao izvršna direktorka Vibacoma, konsultantske kuće za održivost, od 2000. do 2014. Obavljala je različite funkcije u industriji telekomunikacija, uključujući potpredsednicu Telemacha Slovenije od 1999. do 2000., direktorka poslovanja operatera u Telekomu Slovenije od 1997. do 1999. Magistrirala je informacione tehnologije na Univerzitetu Golden Gate u San Francisku i diplomirala računarstvo i informatiku na Univerzitetu Slovenije.

 

Šta za Vas znači eko-balans u medijima?

 

Violeta Bulc: Balans u medijima shvatam na vrlo holistički način kao vertikalno i horizontalno pokrivenu priču i analizu vesti koja pokazuje različita mišljenja zasnovana na činjenicama, jasnom iskustvu i dobroj argumentaciji. Na primer, klimatske promene su odlična tema za posmatranje kroz ovu dimenziju. Svakako je ova ekološka tema i zabrinutost prisutna mnogo godina, barem poslednjih 50 godina. Naučnici su digli glas o negativnim spoljašnjim efektima industrijskog napretka, ali mediji to jednostavno nisu hteli da čuju. Stalno su pokazivali, u većini slučajeva, samo pozitivnu stranu industrijskog napretka. Ali da bismo zaista razumeli društveni uticaj, moramo da sagledamo pozitivne i negativne efekte i pogledamo neto efekte vrednosti, dodajući neke sveže ideje, inače pravimo više nevolja nego pozitivnih rezultata. To je ono što razumem pod medijskim uravnoteženim pogledom.

 

Kako mediji i redakcije mogu doprineti očuvanju i promociji zdrave životne sredine, osim što svojim novinarskim pristupom i sadržajem podižu svest o ovoj temi?

 

Violeta Bulc: Novinari zaista mogu napraviti ogroman uticaj. Svakodnevno vidimo kakav veliki uticaj stvara utisak u javnom prostoru stvaranje javnog mnjenja, koje podstiču mediji. Javno mnjenje definiše ko je „u redu“, a ko nije u osećaju društvenog blagostanja. Tako da je od suštinske važnosti da novinari zaista predstave priču sa obe strane medalje. Na primer, hemikalije koje su na bazi ulja ili plastike ili kozmetičkih proizvoda. Znate, ako samo pričate o samom proizvodu bez da pokažete pozadinu koji su sastojci, lišavate javnost cele priče, znanja. Gde bi potražili ove informacije, ako ne u drugom javnom mediju? Tako da je zaista važno da su novinari pomalo analitički novinari, istraživači, a sa druge strane da pokažu i ličnu stranu priče.

 

Na primer, veoma dobro područje za istraživanje, koje ja najbolje poznajem, je transport. Na primer, ono što mediji mogu da urade jeste da pomognu u tranziciji u politički svesnije i prirodno neutralno društvo. Mediji bi mogli da posvete više pažnje zelenim tehnologijama, a ne zelenom pranju, već da uđu dublje i provere šta se zaista dešava odakle dolazi energija. Na primer, da zaista istaknemo rešenja i usluge koje pomažu ljudima da bolje upravljaju svojim negativnim uticajem. U oblasti transporta, govorimo o mobilnosti kao usluzi da zaista podstaknemo ljude da koriste zajedničke i kolaborativne modele usluga, a ne da je direktno porede sa starim uspostavljenim uslugama, jer su sva zaista zelena rešenja upravo sada u fazi evolucije, tako da oni ne mogu biti zrele kao stare tehnologije.  Novinari nas mogu fokusirati na napredak i posebno horizontalni uticaj koji potraga i rešenje imaju.

 

Tradicionalno se u novinarstvu vidi da se izveštava vertikalno, ali da biste zaista napravili celu priču, trebalo bi da prikažete priču horizontalno. Bila sam deo Stanford grupe oko pet godina sa kojom smo počeli sa novim konceptom takozvanog inovacionog novinarstva i tokom ovih pet godina smo zaista dobro pokazali razliku između vertikalnog i horizontalnog načina izveštavanja koje se već implementira u nekim medijima. Još bolje je što da, s jedne strane, oni i dalje koriste stari tradicionalni način izveštavanja, koji se emituje bilo preko radija ili televizije, ali u isto vreme, da bi proširili perspektivu, dovode ljude na različite vrste platformi koje dozvoljavaju angažovanje ljudi oko konkretne teme.

 

I tu dolazi tema ekocivilizacije, pokreta koji ste vi pokrenuli. Šta je ekocivilizacija kao filozofija života i koji su specifični ciljevi i aktivnosti ove platforme?

 

Violeta Bulc: Poslednjih 20 godina sam bila uključena u društvo međunarodnog sistema, trenirajući i proširujući svoj um i svest da razumem sistemski pristup, pristup ekosistemu i još mnogo toga. Radila sam sa ovim alatima i pomagala kompanijama prvo kao preduzetnica da razviju svoje dugoročne strategije, a kasnije kao političarka da kreiraju i kokreiraju evropske strategije za klimatsko neutralno društvo. Tada sam shvatila da u tome ima više od promena tehnologije. Tako sam počela da zaista razgovaram o različitim temama, a pre samo dve godine, nakon što sam završio svoj mandat kao političarka, ovo je sazrelo u novi pogled na naše društveno ponašanje.

 

Shvatila sam da ne postoji način da ispunimo ciljeve klimatske agende ako suštinski ne promenimo način, na koji smo strukturisani. Dakle, ne samo u tehnologiji, već i načinu na koji organizujemo naše društvo, načinu na koji se ponašamo, načinu na koji postavljamo naše vrednosti i načinu na koji postavljamo naše akcije. Tako je nastao koncept ekocivilizacije.

 

Takođe, prateći istoriju poslednjih 50 hiljada godina, videvši koliko je civilizacija već živelo na ovoj planeti Zemlji i kako su bile neverovatno uspešne, a zatim nestale za par decenija, iako su vekovima dominirale na određenom prostoru, teralo me je na razmišljanje, jesmo li dostigli taj nivo? Da li mi kao civilizacija, posebno zapadna civilizacija, dostižemo tu vrstu ivice i vidimo li svu dekadenciju? Videći sve ove negativne trendove u uništavanju toliko kvalitetnih životnih stilova samo zarad nekih veoma uskih interesa koji su korporativni ili čak neki pojedinci, zaista su me još više podstakli na razmišljanje.

 

Počela sam da okupljam svoje stare prijatelje i pokrenuli smo ovaj pokret. Ono što smo shvatili jeste činjenica da zapadna civilizacija dolazi do tačke dekadencije. Dakle, ili ćemo otići dole i samo ćemo podeliti istoriju mnogih drugih civilizacija koje su ranije živele ovde, u Evropi, ili ne. Naša jedinstvena prednost je činjenica da imamo ogromne podatke  o celom svetu koji su dostupni  na našem ekranu u realnom vremenu.  Možemo li da uradimo nešto sa ovim podacima i da zapravo, umesto da nestanemo, vodimo tranziciju u novu strukturu u novu civilizaciju sa novim temeljima, samo da ne idemo previše duboko u to?

 

 

Dozvolite mi da podelim sa vama neke veoma dugoročne, možda čak i provokativne ciljeve koje smo sebi postavili. Dakle, imajući ekocivilizaciju kao novu destinaciju, rekli smo, u redu, da bismo se zaista ponašali i da bismo se pridružili globalnim snagama, jer su klimatske promene jedna od tema koja se zaista pridružuje celom svetu u zajedničkom učešću, onda moramo sebi da postavimo zaista ambiciozan cilj. Pa smo rekli, hajde da radimo na tome da Zemlja bude eko-zona naše galaksije, da bude eko-planeta naše galaksije.

 

 

Druga veoma interesantna činjenica, koja je veoma očigledna, ali ponekad najočiglednije stvari koje ne vidite je da je u prošlosti, kad god su se klimatske promene dešavale i naravno, planeta Zemlja je imala mnogo klimatskih promena već u svojoj istoriji, svi ljudi ili plemena koja su postojala u to vreme imala su ogroman prostor za kretanje, a promene su se dešavale dovoljno sporo da su čak mogli da promene kontinente i opstanu, pa čak i da produže dalje. Zauzeta je cela planeta. Dakle, nema prostora za kretanje. Svaka vrsta migracije se danas proglašava gotovo kao rat. Svaka vrsta migracije zaista izaziva ogromne nevolje. Zato moramo da smislimo kako da se nosimo sa klimatskim promenama u mestu gde se nalazimo da bismo izbegli velike sukobe. Dakle, ovo su dva veoma motivirajuća faktora.

 

 

Takođe razumemo da ćemo morati da idemo dublje u fiziku da bismo postigli ovu tranziciju. I osećam da ćemo u narednih 20 godina otkriti još jedan nivo fizike, koji će nam pomoći da se bolje organizujemo, da bolje razumemo odnose. I nekako osećam da će sledeći odlučujući faktor koji će se preliti na tranziciju u ovu novu ekocivilizaciju ili okvir, biti odnosi. Pričaćemo o civilizaciji zasnovanoj na odnosima. Veoma sam uzbuđena zbog toga, i sjajno je biti u mogućnosti da zajedno stvaramo i što smo u stanju da oslobodimo i otkrijemo stvari koje su, naravno, tu. Samo treba da ih vidimo i treba da ih se sećamo. Dakle, to je svrha. Da zaista imamo prostor da se ove nove ideje pojave i okupe ljude dobre volje i da pomognemo da se te ideje manifestuju za dobro naše cele vrste i čovečanstva.

 

Vaše dosadašnje profesionalno i životno iskustvo je svakako doprinelo rađanju ideje ekocivilizacije. To uključuje i vašu političku karijeru, posebno u Evropskoj komisiji, gde ste bili evropska komesarka za saobraćaj u periodu 2014-2019. Ako se pomerimo iz našeg načina razmišljanja i pređemo na tradicionalističko razmišljanje, rekli bismo „kako to da je žena u toj poziciji“. Budimo sada ozbiljnije: svakako nije uobičajeno da žene budu na rukovodećim pozicijama u industriji i transportnoj politici – što svakako treba da se promeni. Kakav je bio vaš rad na toj funkciji u toj oblasti?

 

Violeta Bulc: Moja politička karijera je bila kao vrtlog, a kada sam došala u Brisel i imenovana za komesarku za saobraćaj, shvatila sam to kao veliki izazov. Moje dugogodišnje iskustvo i background je zapravo u oblasti informatike. Radila sam u telekomunikacijama u Silicijumskoj dolini, gde sam studirala i radila jedno vreme. Bila sam deo tima koji je postavio prvu TCP IP mrežu u korporativno okruženje u svetu. Potom sam, vraćajući se u Sloveniju, preuzela Odeljenje za poslovanje operatera u Telekomu Slovenije. Sve ovo mi je pomoglo da razvijem ovaj mrežni pogled, a transport je veoma sličan. To je tema zasnovana na mreži, ali naravno, to samo po sebi ne oduzima uzbuđenje što ste žena u dominantnom muškom svetu.

 

 

Sećam se da sam se zaista iznenadila kada sam videla podatke, na primer, da su od celokupne radne snage u transportu u Evropi, oko 20 odsto činile žene. Ali kada pogledate dublje, dobro plaćeni poslovi pokazali su još dramatičnije brojke. Na primer, bilo je samo tri odsto žena koje su pilotkinje aviona, samo dva odsto mašinovođa. Veoma slična statistika je za kapetane brodova, malo bolja za vozače kamiona – oko četiri odsto. Dakle, da, svakako, to je bio jedan od prioriteta oko kojih sam odmah pokušala da se angažujem i pokrenuli smo akcioni plan za žene u transportu.

 

Počeli smo da ohrabrujemo žene koje su radile u transportu da podele svoje priče i postanu uzori. Pripremili smo deklaraciju koju su mnoge zainteresovane strane potpisale i počele da pokreću ovo pitanje u okviru svojih korporacija u transportnom portfoliu kako bismo privukli žene. Ono što ih je zaista ohrabrilo su dobre priče koje su različite dame podelile.

 

Na primer, veliko interesovanje je bilo za logističku kompaniju gde nisu mogli da ubace mlade ljude i žene. Pa je jedan od šefa kadrovske službe otišao da vidi prostorije samo da vidi šta je razlog. I naravno, bila je šokirana kada je shvatila da nema, na primer, odvojenih toaleta ili tuševa za žene i muškarce, da su prostorije veoma zapuštene. Dakle, prvo što su uradili, poboljšali su infrastrukturu, a onda su ponovo počeli da pozivaju žene da dođu na razgovor i pokušavaju da ih privuku. Broj žena je počeo da raste, ali je na njihovo iznenađenje došao i broj mladih. Dakle, kada su žene počele da postaju deo radne snage, mladima je to mnogo interesantnije, a to je bio dvostruki pozitivan efekat.

 

 

Na primer, veliko interesovanje je bilo za logističku kompaniju gde nisu mogli da ubace mlade ljude i žene. Tako da je jedna od menadžerki kadrovske službe otišala da vidi prostorije samo da vidi šta je razlog. I naravno, bila je šokirana kada je shvatila da nema, na primer, odvojenih toaleta ili tuševa za žene i muškarce, da su prostorije veoma zapuštene. Dakle, prvo što su uradili, poboljšali su infrastrukturu, a onda su ponovo počeli da pozivaju žene da dođu na intervju i pokušavaju da ih privuku. Broj žena je počeo da raste, ali je na njihovo iznenađenje došao i broj mladih. Dakle, kada su žene počele da postaju deo radne snage, mladima je to postalo mnogo interesantnije, a to je bio dvostruki pozitivan efekat.

 

 

Još jednu priču želim da ispričam.  Na jednom od mojih putovanja, kada sam se vraćala iz Italije u Brisel, ušla sam u avion i odjednom sam shvatila da i pilot i kopilot su bile žene. Dakle, to je bio prilično istorijski trenutak za Brisel erlajns. Stvari su počele da se menjaju. To mi je pokazalo da, ako postoji politička volja i ako se određuju kvote, da nam se pomogne u prelaznom periodu jer su bili potrebni vekovi da se uspostavi ovakav polaritet, treba da koristimo ove sada veoma efikasne alate da bismo vratili ravnotežu.

 

Bila sam veoma srećna kako je pozitivan efekat počeo da se pokazuje kada smo se obavezali, kada smo uključili medije, kada smo počeli da zaista delimo priču. I nisam se osećala kao žena u sektoru transporta, osećala sam se kao inovatorka. Osećala sam se veoma dobrodošlo, a pogotovo kada je ova dinamika počela da se dešava i kada je ta tabu tema o ženama u transportu uklonjena, odjednom je bila mnogo prijatnija atmosfera i moj stav o tome je bio veoma čvrst sve vreme. Rekala sam, ako želite da se pozabavite izazovima društva, ako želite da kreirate usluge za društvo, bolje je da imate društvo za istim stolom kada kreirate te ponude. Znači u Evropi imamo pedeset jedan odsto žena, četrdeset devet odsto muškaraca u društvu. Dakle, moramo se približiti ovoj ravnoteži ako želimo da odgovorimo na potrebe i želimo da rastemo i kao preduzeće.

 

 

To je bila neka motivišuća pozicija, i drago mi je da je tako i dalje. Drago mi je da ove brojke rastu i poslodavci sve češće shvataju kada imaju mešovite timove. Oni imaju mnogo holističkije kapacitete i kvalitete koji se razvijaju iz radne snage.

 

 

Još jedna vrlo zanimljiva priča: postojala je kamionska kompanija koja je počela da zapošljava žene. Argumentacija zašto su to uradili bila je da su shvatili da su žene mnogo ređe oštećuju vozila, jer voze stabilnije, troše manje goriva, bolje održavaju svoja vozila. I na kraju, ali ne i najmanje važno, da su mnogo komunikativnije sa klijentom i da prosleđuju važne informacije koje čuju od klijenta, a to je bilo od velike pomoći u upravljanju odnosima sa klijentima.

 

 

Znate, život je dinamičan sistem, pa kada su muške kolege shvatile da su to kvaliteti koje kompanija ceni, počele su da menjaju svoje ponašanje. Tako da je to bila dupla pobeda. I na to mislim kada kažem društvo, u kojem zaista pomažemo jedni drugima da kreiramo holistička rešenja jer naši umovi rade drugačije. Način na koji vidimo svet, vidimo ga kroz drugačije naočare. A kada ovo spojite, zaista ćete dobiti stabilna, održiva rešenja. To je win win situacija.