+100%-
mladi pišu

Poziv za učenike srednjih škola i gimnazija „Mladi pišu“

 

Media Pont poziva sve zainteresovane učenike srednjih škola i gimnazija kojima pisanje predstavlja zadovoljstvo, a analitičko ili kritičko promišljanje fenomena medija i komunikacija izazov, da pošalju svoje članke redakciji ove platforme. Tekstovi koji budu ispunjavali kriterijume navedene u ovom pozivu biće objavljeni na sajtu Media Pont.

 

Kriterijumi za slanje tekstova:

  1. Članak treba da se odnosi na jednu od okvirnih tema: Budućnost medija, Mediji i zaštita životne sredine, Kako biraš kanal komunikacije?
    (Da li je izbor kanala komunikacije postao identitetska odrednica pojedinca?), Vrednovanje medijskog sadržaja (Mladi lako i rado plate ulaznicu na koncert ili žurku, a nerado medijski sadržaj. Zašto je to tako i šta mediji treba da urade da bi se to promenilo?)
  2. Članak treba da sadrži najmanje 1500, a najviše 3000 karaktera sa razmacima napisanih fontom Times New Roman, veličinom 12 i proredom 1,5.
  3. Članak može da bude na srpskom jeziku, kao i na manjinskim jezicima, uz obavezan prevod na srpski.
  4. Članak treba da bude potpisan imenom i prezimenom učenika uz navođenje tačnog naziva škole iz koje učenik dolazi.
  5. Autor članka treba da se pridržava novinarskog etičkog kodeksa i novinarskih profesionalnih standarda.
  6. Redakcija zadržava pravo da tekstove uredi po novinarskim standardima i da ne objavi one članke koji ne ispunjavaju navedene kriterijume.
  7. Članke treba poslati na email adresu office@mediapont.org najkasnije do 31. marta 2020. godine do 23:59.

 

#MladiPišu POKLON
Autori tri najkreativnija članka biće pozvani da budu gosti na predstojećoj 4. Evropskoj konferenciji posvećenoj manjinskim i lokalnim medijima u Novom Sadu koja se održava od 26. do 28. novembra 2020. godine.

 

Za dodatne informacije ili pitanja se možete javiti na mail office@mediapont.org.

 

+100%-

Kako razumeš medije?

 

Dejana Mihajlović, IT-12, Elektrotehnička škola “Mihajlo Pupin” Novi Sad


 

Društveno istomišljenje nije moglo, niti može biti slučajnost. Nivo informisanja i edukovanja ljudi sa različitih krajeva sveta nije imao mogućnost biti isti – ono što je spajalo mišljenja, od kad je veka pa do danas, bio je glas koji je putovao i širio se.

 

Barem nekolicini poznata je priča o Maratonskoj bici i korenu i značenju reči ,,maraton”, o Atinjaninu Filipidu koji je istrčao 42 kilometara dugu stazu od Maratona do Atine kako bi dojavio izvojevanu pobedu svog naroda. “Radosti, pobedismo!,, – bile su poslednje reči Atinjanina pre nego je izdahnuo.

 

Glas je morao da se čuje, vesti su morale da se šire, po bilo koju cenu. Kroz vekove, ta potreba ljudi je sve više olakšavana, a danas je dostigla samo jedanklik do širenja kroz pobliku koja broji  i do milione. Društvene mreže uzele su pod svoje koncept ljudskih misli i krenule ga ljuljati kako im je volja. Termin medija postao je mnogo drugačiji, a vesti koje su nekada bile od velike važnosti sada su fatalno izmenjena slika realnosti.

 

Uvek će pre biti ukucane na nekom pretraživaču stvari koje nas interesuju, nego ćemo se pomučiti naći staru enciklopediju na tavanu ili u biblioteci. Ono što se nameće i što je servirano na tacni uzeće se zdravo za gotovo i pripojiti svakodnevnici; koliko god nebitnih vesti i njihovih sadržaja, uz malo manipulatorskih reči i uređenosti teksta, individualitet nestaje i stvara se grupa zatupljenih kreatura za čije se mozgove može slobodno reći da su ,,oprani”.

 

Termin medija postao je mnogo drugačiji, a vesti koje su nekada bile od velike važnosti sada su fatalno izmenjena slika realnosti.

 

Stanimo iza svog mišljenja, budimo svoj stav, i sačekajmo da nas proglase ludim. Ni slučajno nemojmo biti odvojeni od grupe i publike da ne budemo ostavljeni, volimo što i oni, živimo po njihovim pravilima. Smejmo se onome za kakvim patimo da budemo. Zatvorimo se u svoje kuće i ne otvarajmo prozore, dobro zaključajmo vrata. Sačekajmo da vazduh počne da nas guši, da sve oko nas uvene u želji za slobodom – i mi s njime. Budimo ništa više nego zamućeni vid i proživimo život da bude rečeno da smo živeli. Otvorimo vrata jedino kada budemo ulazili u grobove, i sačekajmo da nam kovčeg neko drugi zatvori. Žrtvujmo slobodu uma kada toliko boli biti različit, i sačekajmo da bude kasno kada shvatimo da je naš život bio samo jedan grob kome su drugi zatvarali vrata.

 

Srce lomi činjenica da se sedi ispred televizije u miru gledajući ratove, ali još ga više lomi činjenica da neko ratuje za mir, jer mu je tako rečeno.

 

Svet stoji na ivici poštovanja ubica, kriminalaca i probisveta, svih onih odvojenih od naše priče i samog nametanja načina života. Nemamo pravo sebe nazivati drugačijim sve dok idemo u pravcu i putem koji nam je nametnut. Onoliko koliko medije pruže, toliko i uzmu nazad. Samo zato što je nama ubica predstavljen na malom ekranu ne znači da imamo pravo suditi mu; to će uraditi ljudi u maloj prostoriji koji imaju ‘pravo’. Sasvim isto kao svi, samo sa debljim džepom.

 

Medijima je potreban što brži povratak u dobronamerne svrhe, kao i postrožnost širenja vesti. Ono što se nameće ne sme više poticati od individualnog uma, bio dobar ili zao.

 

Da smo izabrali puteve koje bi sami izgradili, mediji ne bi uzeli stvari pod svoje ruke I zaraza se ne bi širila dalje. Postavimo sebi pitanje – da imamo pozornicu, i pred njome milijardu ljudi, znajući da će oni popratiti sve što kažemo, šta bismo im rekli? Mediji dobro znaju šta žele reći, ali mi ne, i idemo kuda smo vođeni i slušamo sve što čujemo, a buku prave tolikom da ne možemo čuti ništa više. A ipak – možemo li sebe? Ne slušamo.

 

Naši izbori nestaju, gde čak i priče o  Bogovima padaju u vodu pred pojmom medija. Mediji postaju najmoćnija sila za kontrolu i manipulisanje populacije i sveta. Dozvolili smo da nam kupe svest i misao, a ono što nam je ostalo za ništa smo prodali medijima.