Goran Tomka: "Manjinski mediji nisu kulturno nasleđe, već politički prostor koji treba da omogući pre svega informisano i estetizovano političko delovanje."

„Manjinski mediji nisu kulturno nasleđe, već politički prostor koji treba da omogući pre svega informisano i estetizovano političko delovanje, “ kaže doc. dr Goran Tomka, docent na Fakultetu za sport i turizam iz Novog Sada i gostujući predavač na UNESKO katedri za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu i na Institutu za komunikacije Univerziteta Lion 2 u Francuskoj. Tomka se u svojim istraživanjima bavi se studijama publike, novim medijima, kulturnom politikom i kulturnom raznolikošću. Ujedno je koautor je Strategije razvoja kulture grada Novog Sada i koncepta aplikacije za Novi Sad Evropsku prestonicu kulture. Docent Tomka će biti jedan od predavača na Drugoj evropskoj konferenciji posvećenoj manjinskim i lokalnim medijima i zato smo sa njim popričali na temu manjinskih medija u kontekstu kulturnih prava.

Kada kažemo kulturno pravo, šta se pod ovim pojmom razume, osim šture definicije da je to konzumacija kulture i slobodno učešće u kreiranju kulture?

G. T.: Kulturna prava se pre svega odnose na mogućnost zaštite i održavanja sopstvenog načina življenja, sopstvene tradicije i identiteta pred naletom homogenizujućih globalnih ili nacionalnih kulturnih pokreta. Dakle, odlazak u pozorište, pletenje ili slušanje vesti na maternjem jeziku nije samo sebi cilj, već odgovara na pitanje ko sam ja i ko želim da budem? Međutim, ovo pitanje, komplikovano kakvo jeste, otvara mnoga pitanja na koja kulturna prava kao takva ne mogu da daju odgovor. Da li mi za odlazak u pozorište treba pristojna plata? Da li ću moći da pletem ako ne mogu da platim operaciju katarakte? Da li su vesti na mom maternjem jeziku relevantne ako vladajuća politička opcija kontroliše medije? Ukratko, nemoguće je i štetno razdvajati ekonomska, socijalna i kulturna prava, odnosno životno iskustvo deliti u sitne odeljke. Ovo je naročito sporno u slučaju kulture koja onda lako dobije revijalnu, površnu, slavljeničku formu u kojoj je suština gubi, a suština demokratske politike je jednakost i pravo borbe za istu.

doc. dr Goran Tomka (Foto: www.tims.edu.rs)

Da li su manjinski mediji legat kulturnih prava i ujedno kulturno nasleđe?

G. T.: Manjinski mediji su kao i druga manjinska prava legat novog promišljanja o upravljanju kulturnom raznolikošću nakon Drugog svetskog rata koji se najčešće naziva mutikulturalizmom. Definišem ih ovako upravo da bih pokazao da je u suštini upravljanje, menadžment, a ne sloboda i pravda. Velike države su shvatile da je nacionalna država opasan cilj i da raznolikost mora da dobije svoj politički izraz. Najlakše je, međutim, bilo poštovati kulturne raznolikosti i u tom procesu banalizovati kulturu. Odjednom smo dobili ulice pune čudnih kostima, egzotičnih začina i orijentalnih zvukova koji su trebali da nam stvaraju iluziju slobode i jednakosti. A unutar manjinskih i većinskih zajednica diskriminacija i opresija su mogle da se nesmetano nastave.

Što se tiče manjinskih medija, ja ih ne bih nazvao kulturnim nasleđem. To im ne povećava šansu da budu sačuvani, ali sasvim sigurno dobijaju jednu pasivniji, revijalniji karakter. Manjinski mediji, kao i svi drugi jesu politički prostor koji treba da omogući pre svega informisano i estetizovano političko delovanje. Kažem estetizovano, jer ne mislim da je politika nužno racionalno polje, niti je borba za jednakost isključivo kognitivna aktivnost.

Kako se odnosi Srbija a kako Evropa, odnosno Evropska unija prema kulturnim pravima, odnosno koji su naši i evropski mehanizmi zaštite kulturnih prava?

G. T.: Evropska unija se ne bavi zaštitom kulturnih prava, jer se deklarativno ne bavi kulturnom politikom. To je posledica želje da se kultura izdvoji iz procesa evrointegracija, a sve zbog bojazni od regionalizma i globalizma, odnosno straha od asimilacije. Međutim, EU se ne ustručava da promoviše profitno orijentisane kreativne i kulturne delatnosti kroz program Kreativna Evropa i druge, bez straha recimo da će preterana kompetitivnost kulturnih delatnosti ugušiti one koji nisu profitno orijentisani. EU je zapravo dobar primer kako izdvajanje kulture (i kulturnih prava) u zaseban zaštićeni rezervoar nije ni moguće ni dobro.

Koje je mesto kulturnih prava u mozaiku ljudskih prava u današnjosti? Da li su ljudi, pojedinici svesni ovih prava i njihovog značaja?

G. T.: Mislim da su ljudi upoznatiji sa svojim kulturnim pravima, nego mnogim drugim. Naši sugrađani i sugrađanke će se mnogo više najediti zbog toga što su ajvar, kajmak i čvarke zaštitili neki drugi (Slovenci, Hrvati itd.) nego što će biti recimo zainteresovani za diskriminaciju žena u kući, u javnosti i na radnim mestima. A upravo ovo pitanje dovodi do otvorenog sukoba kulturnih prava kada se razumeju kao tradicija (i to najčešće etnički određena) i slobode, kada poštujemo i štitimo kao tradiciju razne društvene prakse koje su vrlo opresivne prema recimo ženama. To jeste slučaj u kojem kulturna prava zaista postaju konzervativna, represivna snaga.

Autor naslovne fotografije: Sam McGhee / Unsplash